Здравље

ПУКОВНИК ДР ЉУБОДРАГ МИНИЋ, НЕУРОХИРУРГ НА ВОЈНОМЕДИЦИНСКОЈ АКАДЕМИЈИ У БЕОГРАДУ
Помагати је велика привилегија
Специјализирао је највишом оценом, седамнаест дана пред распад Југославије и почетак рата. Памти многе тешке случајеве и велика искушења. Од српских дечака из Славоније и Вуковара, преко младих гардиста страдалих у зверском бомбардовању Србије 1999, до шестогодишње девојчице из Ужица због које је кришом плакао. Усавршио се у операцијама на мозгу и кичменој мождини, има и своју посебну методу. Његов тим спреман је и за примену матичних ћелија, чека се само сагласност Етичког комитета

Пише: Јагода Плавшић
Фотографије: Жељко Синобад

Људи му поверавају најдрагоценије што имају: сопствени живот. Ради на мозгу и кичменој мождини, вероватно најделикатнијим људским органима. Многима је спасао живот, многима омогућио да живе без болова. Веће сатисфакције и лепшег исказа о једном стручњаку тешко да и може бити.
Неурохирург пуковник др Љубодраг Минић начелник је Другог одељења Клинике за неурохирургију Војномедицинске академије у Београду. Човек изузетне енергије и беспрекорног познавања струке, са интересовањима која далеко превазилазе оквире медицине. Храбро се суочава са професионалним изазовима, воли да преноси знање и дели искуства. У његов дан стану бар два. Стално је у сусрету са новим медицинским знањима, али и са свешћу да треба проникнути у сваког болесника, будити лековиту наду, пружити утеху.
На зидовима његове радне собе, уз слике и бројне књиге, један постер. Приказ кретања метка кроз једну главу, пре но што ће бити извађен.
– На то сам посебно поносан – прича др Минић. – Постер је био постављен на Светском конгресу неурохирурга у Берлину 1995. и подсећа на једну тешку причу из оних злих дана. Посавина, Бадње вече. Дечак од две и по године погођен је залуталим метком док је седео у дедином крилу. Задобио је устрелну повреду главе и мозга, у слепоочној регији, са леве стране. Пројектил се задржао у задњој лобањској јами, иза малог мозга. Дечак је транспортован у београдски Ургентни центар, ту је збринут. Опоравио се, стао на ноге, отишао кући, али пројектил је остао. На Ђурђевдан долази до наглог погоршања. Пројектил није више био у задњој лобањској јами него у регији такозване треће коморе. После много времена дечак је довезен на ВМА. Успели смо да уклонимо пројектил, ништа не оштетивши. Дечак је устао, започет је неуролошки опоравак, офталмолог професор Бранислав Ђуровић решио је проблем очне јабучице. Дечак се потпуно опоравио. Данас је то момак, био је код мене последњи пут кад је имао шеснаест година.

О МЕДУ И ЖУЧИ

Много је још страшних прича које доктор носи у себи, попут оне о српском дечаку из Вуковара повређеном у експлозије гранате.
– Мајка је покушала да својим телом заштити два сина. Када се придигла, схватила је да је један дечак погинуо, а други задобио повреду главе и мозга у потиљачној регији. И она је била сва изранављена. Збрињавање је било драматично, али успешно. Преживели дечак је дуже боравио на Клиници само због тога што није имао где да оде после лечења. И то је рат: немати где да одеш.
Као личне драме доктор Минић сећа се страдања младих гардиста 1999, када је Североатлантски пакт бомбардовао Србију.
– Њих шесторица довезени су још живи. Неко је дојавио непријатељу да се та деца налазе у два паркирана камиона на улазу у гардијску бригаду. Експлозија је била тако силовита да је оштетила оближње породилиште и болницу „Драгиша Мишовић”. Само један од тих младића, заправо још дечака, имао је обе ноге када је допремљен. Једног је експлозија бацила у оближњи ружичњак; усред ране на куку, на месту откинуте ноге, стајала је забодена црвена ружа. Од њих шесторице само двојицу смо успели да спасемо.
Још током специјализације збрињавао је многе тешко повређене. У једном ратном дану морао је да уради чак пет операција.
– Све нас је Бог дао да нешто створимо, мање или више значајно. Сви имамо озбиљну обавезу према животу и свом народу. Када је тај народ угрожен, дужни смо да му безусловно будемо на располагању. А Божја је воља колико ће и како неко живети. Сматрам даром и привилегијом то што ми је образовање омогућило да могу некоме да помогнем. Дивна су дела сликара, вајара, песника, али ретко ко од њих може уживати у свом делу, у резултату свог рада, као што могу лекари. Бити поносни што су некоме помогли да преживи, променили му судбину, вратили га породици. Али, и ту, знамо, уз „чашу меда” иде „чаша жучи”. Колико год успех лекара подигне, толико неуспех порази. И само једно једино разочарање, једна туга, може да доведе у питање све претходне успехе.

КОРАК СА СВЕТОМ

У медицини не важи у потпуности да „бој не бије свијетло оружје...” Модерна медицина у великој мери зависна је од технике, наглашава др Минић. Па ипак, „фактор човек” никада и ничим не може бити замењен.
– Само они који су у неурохирургији могу у потпуности да схвате колико је то огромна област и колике су њене могућности да помогне. Отуд и те наше специјализације унутар области. На ВМА смо у последњих десетак година, рецимо, највећи искорак направили у хирургији кичменог стуба. Стигли смо најбоље у томе, радимо врло озбиљне високостручне ствари.
Велики резултати, наравно, траже тим. Права снага је кад има довољно оних који могу да пренесу знање, да успоставе школу, стандард.
– Баш тако. Онда око себе имате још тројицу или петорицу који могу поуздано да ураде сложене ствари. Велика предност ВМА је што ја могу позвати било кога од колега на консултације и у помоћ. Знање, тимски рад и добра организација доносе успехе по којима је ова кућа позната.
Верује да успева у преношењу знања. Прича о истини, о тајнама, о занату, о успеху, о сталном праћењу шта раде други. Они који су изабрали овај посао, сматра, нису обични људи. Морају бити посебног кова и снаге.
А посебну методу у збрињавању повреда кичмене мождине, кажу нам на ВМА, увео је управо др Минић.
– Ради се о специфичном хируршком лечењу стрелних повреда кичмене мождине – објашњава нам. – При том, користимо опорњак из трбуха, као мултипотентан орган, који има способност прорастања крвних судова. Проводимо га у спинални канал, на место припремљено након трауме, и њиме обавијамо кичмену мождину... Метода је пре двадесет година, када смо је увели, у овом делу света била потпуно оригинална. Дала је одређене резултате. Сигурно је важан међукорак између раније примењиване методе електростимулације и садашње методе трансплантације матичних ћелија.
У хирургији кичмене мождине, органа са малом функционалном резервом, нема строгог одређења до када нешто треба урадити да би опоравак могао бити успешан. Др Минић ипак тежиште ставља на важност првог сата, „златног сата”, битног у свим ургентним стањима у медицини. Као што је битан, на пример, у кардиологији.
– Да, јер све то има везе са васкуларизацијом, са исхраном ткива, са доласком крви, шећера и кисеоника у одређено ткиво. Уколико изостанак те исхране траје дуже, угрожени орган бива непоправљиво оштећиван.

УСКОРО ПРИМЕНА МАТИЧНИХ ЋЕЛИЈА

Професор Бела Балинт, прича нам др Минић, већ је овладао методом одвајања матичних ћелија. Почела је њихова примена у кардиологији и неурологији на ВМА.
– Већ смо припремили и пацијенте са повредама кичмене мождине за примену матичних ћелија у лечењу. Имамо техничке претпоставке и кадровске могућности, чекамо сагласност за тај рад од Етичког комитета.
Ако се човек нечим похвали, он се поквари – верује др Минић. Зато смо од других у његовој установи морали сазнавати да у задњих четврт века управо он на својој клиници има неупоредиво највише пријема, прегледа и урађених операција. А то бреме није лако носити. Многи месецима чекају да их управо он оперише. Трагови остају, и од успеха и од неуспеха.
– Пре пола године код мене је дошао отац девојчице из Ужица, старе шест година, која је имала тумор можданог стабла. Били су свуда, па онда дошли код мене. Ствар је била толико страшна да сам, кад се завршио тај разговор, замолио сестру да не прозива никог. Плакао сам, а нисам желео да ме виде.
Кад учини све што зна и све што се може, каже, миран је. Овим послом се и бави само зато што тако може да помогне. Цело његово биће прожима та идеја.
– Када се окренем иза себе, видим да ми време није прошло узалуд.

***

Биографија
– Рођен сам у Рожајама, али порекло ми је из Мојковца, из Подбишћа. Тамо је мој прађед дошао после Берлинског конгреса.
Из прве је генерације Медицинског факултета у Крагујевцу. Завршио Школу резервних официра санитетске службе, стажирао у Гардијској бригади. Од 1986. је на ВМА. Специјалистички испит из неурохирургије положио је са одличним успехом, и то седамнаест дана пре но што је и званично почео грађански рат у Југославији. Калио се и на својој клиници и ван ње. Радио и у болници Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу. Усавршавао се у Москви, Прагу, Љубљани. Објавио велики број стручних радова. Одликован и награђиван. Почасни је грађанин Мојковца.

***

Моцарт и други утицаји
– Имам три сина: Николу, Милоша и Марка. Деда сам једној Катарини, која има четири године. Ловац сам, али сам последњи пут успео да одем у лов пре годину и по. Волим да слушам класичну музику, и у операционој сали и ван ње. (Мислим да Моцарт посебно добро утиче на неурохирурге.) И не само музика, уметност уопште оплемењује човека, даје му пуноћу. А кад су ту пуноћа и смисао, човек је усправан и слободан.

***

Мозак и границе
– У трансплантацији органа данас се отишло далеко. Срце, бубрези и други органи, то се сада ради скоро рутински. Али, трансплантација мозга тешко да ће икада бити урађена. И када би била, то више не би био исти човек. Ту се долази до оне границе шта се сме а шта не сме применити на човека, докле је човек то што јесте а кад престаје да буде. Говорим и о оном ко примењује одређену методу и о ономе над ким је примењена – каже др Љубомир Минић.